Sve te nagrade

Ima li šta lepše nego da dobijete nešto džabe. I to od ScreenFuna. Verovatno razmišljate o alternativama kao što su dobijanje sedmice na lotou, iznenadna poseta Karmen Elektre vašoj porodici, prestanku rada škole ili dobijanja kontrolnog dela akcija u fabrici Milka čokolade, ali što se pre prizemljite, kao Ismeta, biće vam lakše. To je shvatila armija čitalaca koja redovno učestvuje u anketama u kojima mogu da osvoje vredne poklone. E sad, da vi ne bi pomislili da je ovo bio uvod u kojoj bi mi najavili da ovog broja počinjemo da poklanjamo PlayStation 3, Xbox 360 ili slično neko čudo, skrenućemo priču na telefonski poziv koji se desio jednog sasvim običnog redakcijskog dana… čitaj: pržimo Witchera i ne želimo da nas iko uznemirava.
“Da?” – čulo se mrzovoljno sa ove strane žice, na šta je stiglo prvo pitanje: “Aaaa, jel’ to režija ScreenFuna?”. Pošto smo u ovom pitanju prepoznali jedan keyword koji je istovremeno i ime našeg časopisa nismo odmah spustili slušalicu, nego sa radoznalošću nastavili razgovor: “Režija? Mislite redakcija ScreenFuna?”. “Da, da, to. “ – odgovara mlađi muški glas kojem bismo dali oko 12 godina i počinje sa svojim problemom: “Ja sam osvojio u prošlom broju nagradu pa bih hteo da pitam kada ću je dobiti.” Posle kraćeg usaglašavanja i utvrđivanja identiteta, objasnili smo dobitniku da tako vredne nagrade generalno ne šaljemo poštom i da je najbolje da nagradu preuzme direktno od dobavljača pa smo ga priputali da li slučajno ima nekog u Beogradu. “Imam babu!” – reče dobitnik ushićeno. “E pa lepo. Onda ćemo mi najaviti vašu baku kod dobavljača pa nek ona ode tamo sa ličnom kartom i nek podigne nagradu lično. Jel’ to OK?”. Reče dečačić: – “Jeste.” Misleći da se razgovor privodi kraju i da ćemo uskoro moći da nastavimo avanturu Geralta od Rivije, priupitali smo još samo kako se baba zove da bi mogli da je najavimo, međutim stigao je neočekivani odgovor: “Mmm, uuu, pa ne znam kako se zove…” Naša reakcija bila je očekivana i jedino što smo mogli da uradimo jeste da napravimo kratku dramsku pauzu. “Mislim, mi je zovemo Cuna, ali ne mogu sad tačno da se setim imena i prezimena” – pokušao je da se izvuče mali. “Ok, mladiću, ajde se ti lepo raspitaj kako se tačno zove baba Cuna pa nas pozovi ponovo”. Odgovori on: “Dobro”. Do dan danas, Cunino unuče nas nije nazvalo a poklon nije otišao nikom.