Esport je nešto što iz dana u dan postaje sve veće i veće, zbog čega veliki broj mališana danas sanja o tome da se takmiči na najvećoj sceni. Pre samo desetak godina je bilo nezamislivo da možete da živite od video igara, ali je to nešto što se do danas drastično promenilo. Kao i tradicionalni sport, esport pruža ljudima mogućnost da od toga naprave karijeru. Iako je gotovo svuda u svetu ova profesija prihvaćena, kod nas još uvek nije, a narod i dalje ima veliku dozu skepticizma prema ljudima koji se odluče za ovakav put.
Mnogi roditelji nisu oduševljeni kada čuju da njihova deca ne žele da upišu fakultet i da žele da se posvete profesionalnom gejmingu, ali kod Nemanje ”Nexa” Isakovića, slučaj je bio malo drugačiji. Podršku je od svoji roditelja dobio odmah, što se u ovom slučaju i isplatilo, pošto je Nemanja postao jedan od vodećih Counter Strike igrača na svetu.
Mi smo zbog toga odlučili da kontaktiramo Marinu Isaković, Nemanjinu mamu, koja nam je sa zadovoljstvom odgovorila na naša pitanja.
Poštovanje Marina. Pre svega da Vam se zahvalimo što ste odvojili vremena da govorite za RUR na jednu veoma zanimljivu temu, a to je esport i video igre, ali iz jednog drugog ugla, iz ugla roditelja. Hajde odmah na početku da pitamo i to, kada je Nemanja krenuo da igra video igre, onako neobavezno, a da Vi to znate, i kako je to izgledalo?
Nemanjin početak igranja se desio kada je napunio 12-13 godina. To je bilo igranje igrica po ceo dan i celu noć. Stalno je bila vika, lupanje o tastaturu, a slušalice su uvek bile na ušima. Često se dešavalo da uđemo u njegovu sobu kako bi mu rekli da utiša ton, da ne igra više i da legne da spava.
Da li je od početka igrao CSGO, ili je tu bilo i drugih igara, i da li znate kako se baš opredelio za CS?
Prva video igrica koju je počeo da igra bila je CS 1.6. Naravno da tu postoji i jedna anegdota: Ulazi tata u sobu! ,,Nemanja, dođi da mi pomogneš”. -,,Ne mogu tata sad, imam takmičenje”. -,,Kakvo takmičenje”? -,,U klanju”. Za tatu je to bio šok! Naravno, mi tada nismo bili toliko upućeni u svet video igara, pa se to i dan danas kod nas prepričava. U jednom periodu mu se promenilo interesovanje, pa je nekoliko godina igrao League of Legends. Onda je usledio CS:GO, gde je u potpunosti pronašao sebe i shvatio da je to ono sto može, što zna i što mu ide od ruke.
Da li je u početku sa Vaše strane bilo tipičnog roditeljskog “garda” prema video igrama, da li ste mu branili da igra možda više nego što ste smatrali da je “optimalno”, kako bi se posvetio školi i druženju? Kako je on na to reagovao?
Što se mene tiče, imao je potpunu podršku. Tata je imao ,,dužnost” da bude strog i da brani igranje video igara. U našem okruženju su nas svi kritikovali što dozvoljavamo da toliko provodi vremena za kompjuterom, ali nekako smo uspevali da balansiramo između svih. Moja jedina rečenica Nemanji je bila: ,,Sine, ako možeš da uskladiš da celu noć igraš, da ujutru odeš u školu i pratiš nastavu, imaš moju podršku u svemu.” Tako je i bilo. Nemanja je bio odličan đak, išao je i na takmičenja iz matematike i engleskog jezika. Bio je to neki naš interni dogovor, kako bismo mogli svima da dokažemo da kako sve može da se stigne, samo ako se hoće.
Ostatak intervjua možete pročitati na RUR Esports